Dobrodošli



PROGNOZA

POSJEĆENOST


Snežnik, Slovenija, Studeni 2015.


            Napokon, rekli su ljudi kada su pročitali obavijest. Organizira se prvi masovni izlet na slovenski Snežnik, najviši vrh u Deželi izvan lanaca Alpi.


            Okupilo nas se 32. Rano jutro, trajekt za Valbisku skoro prazan. U salonu broda se ljudi opuste uz kavicu, pričaju o protekloj sezoni. Karte, smijeh. Iza planina se polako budi dan. U autobusu saznajemo ponešto o izletu, planini, krajevima kroz koje prolazimo. Događa se kao uvik. Granicu prelazimo bez problema, usprkos izbjegličkoj krizi.


            Od Ilirske Bistrice dalje se penjemo u brdo. Zavoj na zavoj, metar po metar. Triba doć negdi do 1200 m nadmorske visine. Dan baš za planinarenje. Visoka naoblaka, kroz koju probija sunce. Tiho. Prve vikendice, dolazimo u zaseok Sviščaki. Nekadašnje skijalište, radi blizine poznato i mnogim riječanima. Kako je zadnjih godina snijega sve manje, skijaši su otišli drugamo, a mirno naselje vikendaša živi dalje. Početak staze, markacije, putokazi. Naš vodič je izabrao lakšu stazu. Prvi masovni izlet poslije ljeta, triba se zagrijat. Polako, uz priče, dižemo se kroz bukovinu. Mnoštvo lišća posvuda. Susrećemo planinare svih uzrasta. Nekako se vidi kultura planinarenja. Ima i stranaca, naših. Na proplanku di završava cesta, otvara nam se pogled na vrh Snežnika (1802 m). Uh, visoko je još dom na oblome vrhu. Ka smeđi konac vidi se trag staze koja vodi kroz nisku borovinu prema njemu. Uz početak staze je hrpa drva i ljudi koji gredu gori zemu žbicu, dvi, i ponesu je sa sobom. Uspon. Sve manje riči, kolona je sve duža. Prve kapi znoja. Svako toliko staneš, se okreneš. Divne, predivne jesenske boje. Zadnji metri i napokon dom. Zatvoreno. Čudo, čujemo, još smo čera pili čaj va njemu. Sam vrh je desetak metara iznad doma. Gori, kod betonskog stupa, nas je dočeka vitar. Veličanstveni pogled u dolinu. U daljini vrhovi izbijaju kroz tanki sloj oblaka. Kamniške i Julijske Alpe, Risnjak.... Seli smo kod doma za jato. Tribalo je marendat jer prazna vrića teško stoji. Potom slikanje za uspomenu.


            Povratak. Bore na čelu pri pogled na kamenu nizbrdicu. Ali srićom bilo je suho. U silasku smo još uvik susretali planinare koji su hodili prema vrhu. Lipo. Dom na Sviščakima stoji na rubu široke livade, okružen drvenim vikendicama. Nekako širokih ruku dočekuje posjetitelje. Klopa je bila dobra, prava domaća. Osoblje ljubazno, rječito. Kada posli uspješnog izleta osjetiš toplinu, veselje, ti uvik dođe misao: o da, bilo je lipo, vratit ću se još.

            I tako je bilo nama. Nešto novo, doživljaji, druženje, nova prijateljstva. Slike planina koje ostaju. Dan drugačiji od drugih.

 

Ivo Olip


 Foto galerija 





Izlet Crni Dabar i Dabarski kukovi listopad 2015.


Jesenji dani polaku gredu kraju. Toplina traje, boje zlata ka u galeriji najvridnijih slika. Nemir u duši. Pogled se polako penje priko valova i zelene šume u vrleti Velebita. Da, tako najčešće krene naš put, naš izlet.


            Odlučili smo poć prema Dabrima. Izviditi teren za klupski izlet, istražiti staze kamo još nismo bili. Na pameti nam je bilo da posli radnog ljeta triba odabrat nešto za dušu, za relaksaciju izmorenog tila.


            Baške Oštarije. Vikendice zatvorenih grilja, uređeni okoliš svjedoči da su ljuti tek otišli. Prevoze se drva, ispred novog hostela parkirani auti. U par minuta smo pretražili teren di znaju bit vrganji, ali nismo našli niš. Cesta za Stupačinovo prekrivena lišćem. U srcu kukova smo napustili cestu za Kalanjevu ruju i skrenuli lijevo na odvojak za Crni Dabar. Zavoj na zavoj, bilo je i micanja stabala sa ceste. Na dnu Crnog Dabra groblje, nešto dalje obnovljena kapelica. Zarasli odvojci ceste vode do napuštenih kuća. Šikara ih polako zima va se, ali one prkose vremenu. Limeni krovovi se ne daju, svugdje razbacane stvari, bačve... Vraćamo se do groblja i markiranom stazom preko do prijevoja na Bačić Biljevini. Divili smo se tom dijelu puta. Naročito kada staza dođe na, prije drugog svjetskog rata građenu a nikad dovršenu, cestu između Crnog i Ravnog Dabra. Napominjem, nemojte se zamarati Smerkeovim kartama. Zastarjele su i nepotpune. Markirana staza se penje u kukove. Izlazimo na sedlo između Butinovače i Širokog kuka. Počinju se redati stijene, dolci, vidici. Jesenje boje, zadnje cvijeće, tragovi zlata. Široki kuk, Škrbina, u dolini Crni Dabar zaboravljen od svih. Staza je atraktivna, dobro markirana. Nekako kao da nas vodi „Prpina ruka“. Tu i tamo se triba malo popenjat, ima i upozorenja kao: teška staza. U zabitoj dulibi odjednom hrvatski stijeg, cvijeće i spomen obilježje nekoj tragičnoj ludosti. Vranji kuk sa svojom stijenom budi penjačke strasti. Prema Žutom kuku smo se uputili težom stazom. U suhom vremenu nema opasnosti, ali kada je mokro ili mraz zna biti teškoća. Otvaraju se stijene i Kiza je sve bliže. Sam vrh Kize je nešto posebno. Pogotovo za onoga koji se prvi put popeo gori. Okrećeš se, vidici na sve strane. More, planine... Staza gre još samo nadoli. Za pol ure smo na cesti. Okrećemo se. Sunce se polako penje na vrhove kukova. Bilo postaje žuto, smeđe, crveno. Blagi vjetar, u dolini prvi mraz. Lipi dan gre kraju. Da bi bar još ostalo tako toplo i pitomo slijedećih dana. Tribadu vidit, da, triba poć ponovo.

 

Ivo Olip



 Foto galerija